Danas sam naleteo na zanimljivu temu na Wikipediji – Loudness war. Da li ste nekad primetili da kada slušate razne kompakt diskove, manje više imaju istu jačinu tona i onda ubacite neki disk i trgnete se kada muzika krene da trešti… e pa saznao sam da se to ne dešava slučajno.
Naime, odavno postoji tendencija ka što većem povećanju glasnoće muzike. Zašto se to uopšte radi? Kada slušalac sluša dva snimka iste pesme, uglavnom će oceniti da je glasniji snimak boljeg kvaliteta. Takođe, kada imate glasniji snimak, onda se on izdvaja u moru tiših… Kada se nalazite u prostoru gde postoji buka, lakše ćete čuti glasniju muziku.
Ove stvari nisu počele da se dešavaju juče. Još ko zna kad radio stanice su počele da se utrkuju ko će emitovati glasniji program, jer se time povećava verovatnoća da će se slušalac pretražujući skalu zadržati baš na njima. Kasnije se sve prenelo na kasete, pa na audio diskove.
Na prvi pogled sve ovo deluje OK, međutim nije tako. Kada se prilikom snimanja muzike ili kasnije dorade i pripreme za izdavanje i proizvodnju diskova pojačava nivo jačine zvuka, ovo se ne može raditi beskonačno. Postoji granica do koje se snimak može pojačavati bez gubitka njegovog originalnog oblika. I na digitalne i na analogne medije za skladištenje muzike (CD, DVD, audio kasete,…) ne mogu se snimiti signali glasniji od 0dB.
Kao što znamo postoje delovi numere koji su glasniji i koji su tiši, pri čemu uglavnom najveći intenzitet prave bubnjevi. Kada pojačavamo intenzitet zvuka snimka to radimo nesmetano dok najglasniji segment snimka ne dostigne nivo od 0dB. Ako pojačavamo i dalje, normalno se pojačavaju tiši delovi pesme koji nisu još dostigli maksimalni nivo jačine, ali delove koji su već dostigli maksimum više ne možemo pojačati tako da tu dolazi do izobličenja originalnog signala, narušavanja odnosa jačine glasnijih i tiših delova pesme. Dolazi do efekta koji se zove kliping (clipping) na delovima pesme gde je dostignut maksimalni nivo glasnoće snimanja. Javlja se u vidu kliktanja koje se može čuti prilikom reprodukcije pesme, mada se ovo može raznim metodama izbeći, ali dolazi do distorzije (izobličenja) pesme, što stvara neprijatan efekat prilikom slušanja.
Postoje i druge metode povećanja glasnoće pesama (ili bilo kojih drugih audio snimaka), kao što su kompresija i limitiranje. Pomoću njih se izbegava distorzija, ali dolazi do smanjenja dinamike pesme. Tiši delovi pesme se pojačavaju, dok se glasni ostavljaju kakvi jesu (bubnjevi) i na taj način se remete originalni odnosi jačine zvuka koje proizvode instrumenti, kao i vokala. Ovim metodama se „ujednačuje“ glasnoća tiših i glasnijih delova, što je u stvari smanjenje dinamike signala, samim tim pesma bolje zvuči na jeftinim zvučnicima koji po pravilu imaju slabu dinamiku. Rezultat koji se ovim dobija je bez preterivanja – jadan. Odličan primer ovih metoda i razlike u kvalitetu zvuka možete pogledati ovde (YouTube, 1min 52 sec).
Obavezno pogledajte pomenutu temu Loudness War na Wikipediji, odeljak Remasters. Tu ima i zanimljivo poredjenje slika jačine zvuka pesme „One of Us“ grupe ABBA sa originalnog diska izdatog 1983. godine i remasterovanog diska iz 2005. godine. Jasno se vidi trend povećanja glasnoće pesama (čak i na tišim pesmama kao što je Svetlana Ceca Raznatovic – Manta Manta).
Zaključuje se da su na gubitku pasionirani slušaoci muzike, koji bi da uživaju u originalnom zvuku, a ne u nekom derivatu pravljenom zarad raznih kompromisa. Verovatno i veliki broj izvođača kao i audio inženjera (koji vrše ovakve zahvate) nisu zadovoljni ovakvim stanjem stvari. Ljudima koji nisu pasionirani slušaoci ili slušaju muziku tek da im prođe vreme u kolima itd. ova tema nije mnogo interesantna. Jedino izdavači zadovoljno trljaju ruke, imajući na umu samo profit, a ne i muziku koju degradiraju na ovaj način.
